Kad se udru­že dva mu­zič­ka ve­li­ka­na, dva Dal­ma­tin­ca i pri­ja­te­lja, od ko­jih je je­dan Oli­ver, a dru­gi Dži­bo­i­ni, re­zul­tat mo­ra bi­ti do­bra pje­sma. Ima onih pje­sa­ma za ko­je već na pr­vo slu­ša­nje zna­te da će se ne­ka­ko traj­no utka­ti u vaš ži­vot. Ta­kve su no­ve Dži­bo­ni­je­ve pje­sme, ‘Ona­ko, od oka’ i ‘Gdje to pi­še’, autor­ski mi­ra­ku­li zbog ko­jih i je­ste je­dan od naj­cje­nje­ni­jih hr­vat­skih mu­zi­ča­ra. „Ona­ko, od oka’ ot­pje­vao je Dži­bo­ni, a dru­gu pje­smu na­mi­je­nio je Oli­ve­ru, pri­ja­te­lju, čo­vje­ku istog, me­di­te­ran­skog sen­zi­bi­li­te­ta, ono­me ko­ji je jed­no­stav­no - ‘Fa­mi­li­ja’. A upra­vo ta­ko se zo­ve i nje­gov al­bum iz­dat u mar­tu.
„Fa­mi­li­ja’ do­no­si de­vet pje­sa­ma, sve sti­ho­ve i mu­zi­ku na­pi­sao je Dži­bo­ni u raz­do­blju od 2014. - 2016. na ostr­vu Kor­ču­la i u Spli­tu. Oli­ver i Dži­bo­ni na pr­vom za­jed­nič­kom iz­da­nju oku­pi­li su vi­še od 20 vr­hun­skih mu­zi­ča­ra od ko­jih sva­ki po­na­o­sob ima re­spek­ta­bil­nu bi­o­gra­fi­ju. Pro­duk­ci­ju al­bu­ma pot­pi­su­ju Nik­ša Bra­toš i El­vis Sta­nić, du­go­go­di­šnji sa­rad­ni­ci obo­ji­ce stva­ra­la­ca. No­ve pje­sme sni­ma­ne su u ra­znim stu­di­ji­ma, po­čev­ši od Kor­ču­le, Spli­ta, Opa­ti­je, Za­gre­ba, pre­ko Ma­dri­da, Pa­ri­za pa sve do Los An­đe­le­sa.
Dži­bo­ni je bio gost emi­si­je INTERVIEW20 u pro­gra­mu BHT1 iz Spli­ta i sa ured­ni­com Sa­ne­lom Pra­šo­vić Ga­džo pri­čao o al­bu­mu „Fa­mi­li­ja“ i pje­smi „Sre­ća”, ali i o in­spi­ra­ci­ji, pu­bli­ci, kon­cer­ti­ma.....
- Ja bih se za­hva­lio svim lju­di­ma što su ta­ko do­bro re­a­go­va­li na al­bum Fa­mi­li­ja. Pje­sma „Sre­ća“ je u stva­ri s mu­ške stra­ne ma­lo sa­mo­i­ro­nič­na, što i ni­je u skla­du s na­šim men­ta­li­te­tom, mi ni­kad ni­smo ima­li te sa­mo­i­ro­nič­ne pje­sme, bar u Dal­ma­ci­ji. Mi­slim da je ne­ka sa­ra­jev­ska ško­la ro­ken­ro­la ima­la sa­mo­i­ro­nič­no­sti, ka­ko bih re­kao „auto­še­gu“, ono ne­što na svoj ra­čun. To je ne­što u mu­škoj na­ra­vi, a po­sli­je ove pje­sme sam sa­znao i u žen­skoj na­ra­vi da kad ste du­go u sta­bil­noj ve­zi poč­nu lju­di za­mi­šlja­ti ka­ko ne­što pro­pu­šta­ju i on­da se ra­zi­đu pa tu slo­bo­du kao upo­znaš, a ustva­ri ni­je baš ta­kva ka­kva si mi­slio da će bi­ti jer si s dru­ge stra­ne iz­gu­bio jed­nu fan­ta­stič­nu oso­bu zbog svo­jih ide­ja da će ti slo­bo­da bi­ti bo­lja. To je pje­sma o to­me, pa on­da stal­no se­be hva­liš u toj pje­smi, ka­ko si ti uspio, a ustva­ri pje­sma je sa­mo­i­ro­nič­na. Ko ra­zu­mi­je ra­zu­mi­je, ko ne ra­zu­mi­je, šta ću mu ja, ne mo­gu ja sad ob­ja­šnja­va­ti svo­ju pje­smu. Ne vo­lim da pi­šem pje­sme ko­je su skroz di­rekt­ne, u to­me ima ne­što što je do­bro i što ni­je do­bro, iz­gu­biš je­dan do­bar dio pu­bli­ke ko­ji vo­li pje­smu na pr­vu, ali šta da se ra­di. Ni­sam ja tu da se svi­đam ne­go da pi­šem ono što osje­ćam, pa će to do­ći do lju­di ko­ji osje­ća­ju isto – ka­zao je Dži­bo­ni.
Ka­ko ka­že, uvi­jek je mi­slio da je pje­sma kao otvo­re­no pi­smo, re­ak­ci­ja na ne­što što smo mi pro­ži­vje­li, ne­ko ra­zu­mi­je, oni ko­ji su pro­ži­vje­li slič­no, a ne ra­zu­mi­ju lju­di ko­ji ni­su pro­ži­vje­li i to je to, jer ti u stva­ri ne ideš da se do­pad­neš svi­ma ne­go da pje­vaš pr­vo to što osje­ćaš, pa se na­đu ne­ke srod­ne du­še ko­je te po­dr­že.
O to­me za­što uvi­jek pr­vo pi­še mu­zi­ku pa tek on­da tekst Zla­tan Sti­pi­šić Dži­bo­ni ka­že da je on pri­je sve­ga mu­zi­čar, a da je že­lio da bu­de pje­snik pr­vo bi na­sta­ja­le pje­sme.
„Pr­vo mu­zi­ku pi­šem. Da sam že­lio da bu­dem pje­snik, što ne mo­žeš že­lje­ti, ne­go Bog ti da, vje­ro­vat­no bi bi­lo obrat­no. Ni­kad se ni­sam za­ma­rao sa svo­jom ulo­gom šta sam ja od to dvo­je, je­sam li ja taj čo­vjek ko­ji pi­še sti­ho­ve ili sam čo­vjek ko­ji pi­še mu­zi­ku, ni­sam se že­lio za­ma­ra­ti s tim, vi­še se osje­ćam kao ti­nej­džer, idem uvi­jek is­po­čet­ka i ne raz­mi­šljam o mi­nu­lom ra­du. Na­pi­šem mu­zi­ku, svi­di mi se, ot­pje­vam na ne­kom je­zi­ku ko­ji ne po­sto­ji, do­bro mi zvu­či i ne mo­gu je iz­ba­ci­ti iz gla­ve i on­da znam da je pra­va, jer zna­či da ona ima ne­što u se­bi što je ma­gič­no i on­da tekst do­đe sam ma­lo po ma­lo.
Kva­li­tet Dži­bo­ni­je­vog stva­ra­la­štva pre­po­znat je na svjet­skom ni­vou i ka­ko je Los An­đe­les Tajms na­pi­sao da je upra­vo on me­đu 15 mu­zi­ča­ra ko­ji za­slu­žu­ju svjet­sku ka­ri­je­ru.
- U stva­ri for­mu­la­ci­ja je bi­la: naj­bo­lja mu­zi­ka ko­ja je iz­van SAD-a, a ko­je Ame­ri­ka ni­je upo­zna­la, ta­ko da ni­su bi­li sa­mo ovi na­ro­di ko­ji ne pje­va­ju na en­gle­skom, bi­lo je tu Austri­ja­na­ca i En­gle­za, Ita­li­ja­na, bi­lo je ne­kih na­ro­da ko­ji pje­va­ju na svjet­skim je­zi­ci­ma. To je me­ni bio ve­li­ki kom­pli­ment, ali to ti ni­šta vi­še ne zna­či po­sli­je četiri da­na se ni­ko ne sje­ća, ali va­ni su bi­le sve do­bre kri­ti­ke. Pi­sa­li su do­bro o to­me do­sta.
Dži­bo­ni je sre­ćan što je na sa­mom po­čet­ku po­čeo sa re­gru­ta­ci­jom pu­bli­ke, voj­ske obo­ža­va­la­ca ko­ji su ta­da, ka­ko ka­že, ima­li ži­va­ca da slu­ša­ju, pre­mo­ta­va­ju, pa opet slu­ša­ju mu­zi­ku.
- To su bi­li cd-ovi, ka­se­te, al­bu­mi on­da su lju­di to slu­ša­li, pro­u­ča­va­li bi, a sa­da ovo ka­da bih se ja po­ja­vio ne bih ni­šta na­pra­vio sa ovim pa­met­nim te­le­fo­ni­ma, ne svi­di ti se od­mah na po­čet­ku i mak­neš pal­cem na kraj pje­sme. Ko­li­ko mo­jih pje­sa­ma ima ve­li­ke uvo­de da te uve­du u at­mos­fe­ru, re­fren do­đe tek za mi­nut i po, ko bi to da­nas iz­dr­žao. Ta­ko kad gle­dam, stvar­no sam imao sre­ću da sam se po­ja­vio u onim vre­me­ni­ma kad je lju­de mu­zi­ka za­ni­ma­la da je po­slu­ša­ju pa­žlji­vo.
U ka­ri­je­ri je za Dži­bo­ni­ja bi­lo naj­va­žni­je do­ći do pu­bli­ke, jer po­če­tak ni­je bio lak.
- Do­ći do pu­bli­ke, to je pr­vo, osnov­no i naj­va­žni­je od sve­ga. U mo­je do­ba bi­lo je to ova­ko: bi­le su di­sko­te­ke, ti do­đeš, a tu je 800 lju­di, 100 je do­šlo zbog te­be, 100 je do­šlo jer ima pa­ra, 600 je do­šlo jer ma­lo ima­ju pa­ra, a ne­ma ni­šta na te­le­vi­zi­ji. Ti tu svi­raš za svo­jih 100 i onih 700 ko­ji­ma je do­sad­no, i ta­ko 100 po100, dok do­đeš do to­ga da ti na kon­cer­te do­la­ze sa­mo tvo­ji lju­di ko­ji te ra­zu­mi­ju svi od pr­vog do zad­njeg to je na­ve­će bla­go. To je stvar­no mu­ko­trp­no dok do­đeš do svo­jih lju­di, ja sam sad mi­ran, ovo mi je naj­ve­ći dar ko­ji imam, u bi­lo ko­ju dvo­ra­nu da uđem ja do­đem pred mo­je lju­de.
Priredila: A.Š.


Inspiracija mi sama dolazi

Ka­ko tra­ži in­spi­ra­ci­ju, po­pu­lar­ni hr­vat­ski pje­vač ot­kri­va:
- Ne tra­žiš ti nju, ona te na­đe. Ko bi to tra­žio, tra­že ovi hit mej­ke­ri, a ja to ni­sam pa ne znam. Ja se nji­ma di­vim ka­ko oni to mo­gu, ja to ne mo­gu. Me­ni ako pje­sma ne­ma raz­lo­ga on­da je bez­raz­lo­žna, mo­raš ima­ti ne­ki raz­log za nju. Ja ne znam sje­sti i na tri, če­ti­ri na­pi­sa­ti. To sam ra­dio jed­no vri­je­me, mo­žda pri­je 20 go­di­na kad je to bio je­di­ni na­čin da hra­nim svo­ju fa­mi­li­ju, ali ni­sam baš ne­što bio na­gra­đen ni od Bo­ga ni od na­ro­da za te po­ku­ša­je po na­rudž­bi, ta­ko da mi je dat je­dan ja­san znak - ne ra­di to, ne­go ra­di sa­mo ono šta osje­ćaš.


Kon­cert u Sa­ra­je­vuza ok­to­bar

- Ja na sto­lu imam ne­ke da­tu­me i znam da će sve bi­ti na je­sen, mo­ra­mo se uskla­di­ti Oli­ver i ja. On ima ma­lo vi­še oba­ve­za po svi­je­tu ne­go ja. On vo­li oti­ći u Austra­li­ju, ja ne mo­gu baš, ta­ko da se mo­ram ma­lo vi­še nje­mu pri­la­go­di­ti – iskren je Dži­bo­ni.